Pozovite » (+381) (0)24 535-533

ivan ivkovic ivandekic 1Šest kratkih, devet dokumentarnih filmova, deset nagrada za filmove, Fotomonografija, knjiga „pripovidaka“ Moja Luca, samostalne izložbe fotografija u Tavankutu, Subotici, Vinkovcima, Pečuhu, Kaloči, dvije skupne izložbe u Vinkovcima, dvije autorske filmske večeri u Subotici i u Zagrebu, više stand up nastupa po Hrvatskoj i jedan u Subotici, Stanišiću, to je ukratko stvaralaštvo Ivana Ivkovića Ivandekića.

 

Želju za stvaranjem je imao oduvijek, kaže.

„Ako štogod postoji u tebi, bilo dobro jel rđavo, to digod izađe, ne možeš od tog pobić. Tako ni ja nisam mogo pobić. Rodila se ideja za ovo, pa za ono, jel kad počmeš radit, onda se uvik tu štogod nadoveziva, otvaraju se vrata“, počinje Ivan i nastavlja: „dok sam išo biciglom slikat po Tavankutu, počela se rađat ideja za film, onda sam moro napisat scenarij i tako redom“.

Za oko 20 godina, koliko se Ivan bavi fotografijom, ovjekovječio je mnoštvo, sad već srušenih salaša, ljepotu bunjevačke narodne nošnje na, opet, lijepim curama, prela, dužijance, običaje, sve što jednog etnologa u duši može zanimati.

„Razmišljo sam, kod nas Bunjevaca su samo majke i dide u nošnji. Kad sam počo slikat cure, jel to je malo atraktivnije, ideja vodilja je bila da u 21. viku barem pokadgod naši mladi obuku nošnju. Triba pratit nove modne trendove i život, ali ipak ponekad triba obuć nošnju. Tako sam počo klapit, slikat i napravio jedan fundus fotografija s curama koje su to želile, a tu je tribala i potpora roditelja. Za mene je fotografija dokument jednog vrimena, budućnost sićanja na vrime prošlo. Ideja mi je od početka bila izdat knjigu, jel ono što je u knjigi, što jeivan ivkovic ivandekic 2 zapisano, to ostaje“.

Kako je u fotografijama napravio spoj tradicijskog i suvremenog, tako je Ivan to radio i na filmovima. Na autorskoj filmskoj večeri u Zagrebu, na kojoj je o njegovom filmskom stvaralaštvu govorio dr. Ivo Škrabalo, film Jazz pod dudom je i publika vrlo dobro prihvatila. „Mi se moramo pokazat svitu. Triba pravit etno filmove dokumentarnog karaktera da za buduća pokoljenja naša baština ostane sačuvana, al u današnjem vrimenu mi moramo u suvremenom stvaralaštvu proturit i kaki etno element. Moramo se pokazat onim ljudima koji nisu vezani za folklor i tradiciju, a da to budne simpatično i lipo. Ja sam to napravio tako što sam ubacio džez muziku u moje filmove“.

Kad je prije 7 godina Ivan počeo pisati komične statuse o „njegovoj Luci“ na Facebooku, nije mogao zamisliti da će se to pretvoriti u knjigu. Nakon jedne ankete, shvatio je da njegove statuse uglavnom čitaju ljudi sa strane, kojima je lijepo čuti bunjevačku ikavicu, pa se na taj način upoznaju s Bunjevcima i običajima.

„Kad sam počo pisat komične tekstove na facebooku, piso sam tako da se jedan status mož pročitat ne otvarajući novi ‚prozor‘. To me istreniralo da sam počo pisati tako kratko. Bila mi je želja facebook, tu društvenu mrižu u 21. viku iskoristit za suvremene trendove i da na taj način upoznajem ljude u svitu o nama. Probo sam ljudima dočarat život na salašu, a ujedno i pokazo da ikavica danas, u 21. viku, mož živit i da ikavicom piše i divani jedan čovik koji nema priko 100 godina, već ikavicom mož divanit i kogod od 20 godina. Na taj način želim kást da se ne triba stidit ikavice. Hasniram riči koje se danas mogu hasnirat i onda te ljudi mogu i razumit, a ne hasniram riči za koje danas više nema potribe. Ako mi danas nećemo divanit ikavicom, buduće generacije će kazat: ‚ja nikad nisam čuo da je moja mama, moj dida, kazo lipo nego lepo‘. Sad je trik da ovo što je danas ostalo i riči koje se danas hasniraju, jel više ne možemo hasnirat rič ‚livča‘, ‚vršalica‘ itd., hasniramo u svakodnevnom životu. Smatram da je to štogod lipo - prezentirat svoje na jedan lip način. Pokazatelj nacionalnog identiteta nije samo folklor, nošnja, pisme, već i jezik, dijalekt. Ikavica kod nas nije potpuno nestala, al se mož primetit da polagano nestaje kod mlađih pokoljenja“.

Kako to već biva, tko zna kakvim putovima, knjiga Moja Luca dospjela je u ruke uredniku jedne emisije na Radio Splitu. I, tako je krenuo još jedan Ivanov angažman. Na Radio Splitu u emisiji Ivan glumi svoje kratke priloge od 2-3 minute.

„Zafaljujući toj knjigi, pisanju, dospio sam do Radio Splita i na poziv urednika Mladena Vukovića posto suradnik emisije Kad se smijah, tad i bijah koja se emitira jedared nediljno i reemitira na Radio Posušju i Radio Čapljini. U okviru te emisije ljudi mogu čut našu bunjevačku ikavicu. Suradnik sam tamo više od godinu dana, što mi je zdravo drago i velika čast“.

I opet, sve je to vodilo do toga da je Ivan postao prvi bunjevački stand up komičar.

„U danas popularni ‚stand up‘ krenio sam prvo zato jel se ponosim ikavicom i želim da se čuje taj naš lipi dijalekt u formi ‚stand upa‘. To se danas traži i moramo se prilagodit današnjem vrimenu. Divanim, glumim u kratkim formama o ljubavi mene i moje Luce a ujedno na taj način upoznajem ljude s našom kulturom i običajima. To je ljudima interesantno čut, pogotovo onima izvan Subatice“.

ivan ivkovic ivandekic 3Nije tu kraj onom u čemu je Ivan bio prvi. Tako je prije nekoliko godina, s još nekoliko „momaka“, na Uskrs došao u subotički caffe Boss u bunjevačkoj nošnji, a naredne godine je stavio i zvečke.

„Posto sam pripoznatljiv po oblačenju: zvečke, čakšire, al gori iđe košulja, poša i sako, ne iđe prusluk. I so tim sam proguro taj etno imidž. To je ljudima sa strane interesantno. Jedared kad sam bio u Slavoniji čuo sam kako su kazli, ‚vidi ovog frajera u čizmama‘, jel to je danas ritkost vidit“.

Već godinama Ivan ide slikati „lipe Šokice“ u Slavoniju. Kad ih stavi na sliku, Šokice mu se zahvaljuju, to je njima čast, kažu.

„Tamo su ljudi zdravo gostoljubivi i spremni za divan. Tim ljudima je zanimljivo slušat kako ja divanim bunjevački, vidili su našu nošnju i folklor, al ikavicu baš ne mogu čut. Čim me vide u čizmama i zvečkama, oma im privučem pažnju i počmu komunikaciju sa mnom, postavljaju pitanja oko zvečki, nošnje. Bilo di da slikam, oma me zovu na užne, večere... Jednostavno kazano, Šokci su zdravo gostoljubivi“.

Stekao je tako Ivan prijatelje na raznim stranama. Kaže, čudno im je što je u Subotici imao samo jednu promociju knjiga, što, kao jedan kulturni događaj za hrvatsku zajednicu, nije imao promociju u Tavankutu, Đurđinu, Žedniku, Maloj Bosni.

„Mi Bunjevci moramo iskoristit sve ovo što se danas dešava, računare, tekniku... da se pokažemo svitu u tom etno smislu, s etno detaljima, jezikom. Tribamo se dičit onim što jesmo. Kažu, bašča je lipa ako u njoj ima više cvića. I ja oću bit u toj bašči da pokažemo da u ovoj Vojvodini, pored drugi, ima i Bunjevaca Hrvata. Oću da ulipšam tu bašču. Žao mi je što osim u Subatici nisam imo promocije svoje fotomonografije i knjige Moja Luca i u drugim mistima u okolici, ko kulturni događaj za hrvatsku zajednicu. Al ja tiram i dalje po svom i iđem dalje, stvaram dalje“.

Sve je to Ivan obišao biciklom, pa sestrinim stojadinom, slikao sa smenom 8, onda digitalnim foto aparatom. Nije bilo lako, uvijek je nedostajalo novaca za taj rad, potpore, otvorenosti.

„U amaterskom stvaralaštvu je to svudak tako i ja sam zadovoljan s onim što sam stvorio u svom radu“, zaključuje Ivan Ivković Ivandekić.

 

  

Izvor: Hrvatska riječ (Nela Skenderović)