Pozovite » (+381) (0)24 535-533

salas u sniguKrenula sezona preljskih okupljanja. Onih javnih, organiziranih, uz večeru, tombolu, glazbu. Gosti na prelu malo u divanu, malo uz mobitele, jer valja jednim selfijem ovjekovječiti i ovogodišnju preljsku svetkovinu. Tako je danas, a nekada su ta prela bila posve drugačija.

Prela na salašu

Zimsko dobra. Dani kratki.Taman da se za dana porade svi poslovi na salašu. A večeri i noći duge unedogled. Duge koliko je dug i pogled sa snijegom zavijanih salaša. Valja ih nekako prekratiti, a najbolje je u druženju i divanu. S čeljadima s okolnih salaša.
„Sićam se, bila sam još dite, naši prela na Nenadiću. Nije se na ta prela išlo daleko. Tu na okolne salaše. Radovali smo se i mi tom druženju, jel su na ta kućna prela stariji vodili i nas dicu. Išlo se kad se namiri stoka i poradi sve u kući“, prisjeća se svojih prvih prela Klara Karas Šolaja.
Preljsko okupljanje žene su provodile u divanu, jer trebalo je pretresti sve novosti. U okolnim salašima, a i malo šire, jer bila su to vremena kada je svatko svakoga znao, i čiji je, i tko su mu djed i otac. Muški su se laćali malo ozbiljnijeg posla-divana o neizbježnoj politici. A kada se iscrpe sve vanjskopolitičke teme, pa malo i one domaće (koliko se moglo i smjelo u ona vremena), našao se tu i špil karata i šah.
„Mi dica radovali smo se tim druženjima, jel je svaka kuća za te divane spremila štogod da počasti goste. Kolačiće (fanke), kaki drugi kolač, kokice. A kako to obično bude, ono u tuđoj kući uvik je najslađe. Posli, kad su u salaše došli prvi televizori, obavezno se pratio Dnevnik u polak osam. Posebnu čar imali su i ti naši povratci kući, jel su onda bile prave zime sa snigom, pa se dešavalo da prtimo kroz debo snig i stazu do salaša. Ako je kogod u to zimsko vrime imao rođendan, bila je to još jedna prilika za druženja i okupljanja, al ovog puta malo šira. Na tim rođendanima bilo nas je uvik po dvadesetak. Iz Nenadića, Gradine, Sombora. Samo iz Nenadića moji vršnjaka bilo je desetak. Nismo mi onda, a bilo nam je 10-12 godina, imali drugi izlazaka, već smo čekali da nas stariji povedu na prela na okolne salaše i po koji zimski rođendan“, kaže Klara Karas.
Tradicija preljskog okupljanja po salašima danas je skoro nestala. Važnije je danas pogledati seriju, koja traje od pretprošle zime, malo guglati po netu. A reći će današnji salašari i „nema se vrimena ko kadgod“. Dok se porade svi poslovi po salašu i u kući, nema se ni volje za druženja. Ono što se treba kazati i čuti već su i kazali i čuli, telefonom.
Prvo prelo koje se pamti

Prelo se među somborskim Bunjevcima javno slavi više od osam desetljeća. U Hrvatskom domu. Održana je ta tradicija i do današnjih dana. Nešto drugačija, ali ipak traje.
„Na svoje prvo prelo u Hrvatski dom otišla sam kao divojčurak od 16-17godina. Bile su to 50-te godine prošlog vika. Naravno, nisu onda cure na prelo išle same već u pratnji roditelja. Mene je pratila mama Kata. A za prelo je spremanje počimalo još prija podne. Znalo se: prvo se iđe na frizuru. Po nas dvadesetak cura čekalo je red, pa je tribalo doć još prija podne da bi se na vrime metnila frizura. Živili smo na salašu, al smo imali rođaku u varoši kod koje smo se spremali za prelo. A za prelo zna se: uvik je tribalo bit štogod od novog ruva. Paorskog, jel ja sam se i ko cura nosila paorski. Davala se na početku priredba, a onda su se stocovi sklanjali sa strane i počimala je igranka. Jedno vrime bila je moda u Hrvatskom domu da se u ponoć prisvlačilo ruvo, pa smo onda opet išli kod tete u Suvajsku ulicu na prisvlačenje“, priča Eva Paštrović.
Jedne godine je, kaže, baš za prelo toliko napadalo snijega da poslije prela nisu mogle pješice kući na salaš, već su prezali konje i po njih su došli njihovi s Bezdanskog puta. Nisu nekadašnja prela bila kao današnja, s bogatom večerom, jer suština tog prela i nije bila večera već igranka. Da se vidi i bude viđen.
„Moje prvo prelo u Hrvatskom domu bilo je kad mi je bilo nepuni 17 godina. Bio je običaj da se na prelo dolazilo s mamom i baćom. Bila samo toliko srićna zbog tog mog prvog prela, a još kad me je baćo podigo da igram, srce mi je tilo iskočit. Kasnije su došle studije i ti moji divojački odlasci na prelo su se proridili. Poslidnji godina redovito dolazim, vraća me to u nike davne godine i radujem se što na ovaki način možem sačuvat štogod što je poteko iz moje obitelji“, kaže Klara Karas.
I nije ona jedina iz one starije generacije Nazorovih članova koja sadašnja prela vežu za obitelj, roditeljski salaš. Nekadašnji život. Život koji je možda bio i teži od ovog današnjeg, ali ipak mirniji i ljepši.

Izvor: Hrvatska riječ (Z. V.)