Kopanje bunara – Fabijan Šokac, bunardžija iz Sonte

Objavljeno: 16.05.2022. Pregleda: 8

Do prije šezdesetak godina nije baš svaka kuća u selu imala bunar. Kopani su na ulici, najčešće za desetak, pa i do dvadesetak okolnih kućanstava. Za potrebe kuhanja i pranja po vodu su išle gazdarice, a ukoliko bi ih bilo u kući, djevojke-udavače. Ovi su bunari često bili mjesta za izmjenu informacija, za malo ogovaranja, pa i za ostavljanje ili slanje kojekakvih poruka. Po vodu su išli i domaćini, ali samo kad je trebalo napojiti stoku. Kopanje bunara bio je specifičan i skup posao kojega baš i nije bio u stanju naučiti i raditi svatko. Oprema je morala biti pouzdana, bila je za ona vremena i prilično skupa, a kako su bunari kopani i do 9 metara dubine, majstoru je bila potrebna i poprilična doza hrabrosti. U Sonti još živi bunardžija Fabijan Šokac, koji je zakoračio u deveto životno desetljeće.

„Zanat sam naučio od nekada nadaleko poznatog majstora Pagre. Osim mene, kod majstor Pagre je šegrtovao i kasnije jednako tako poznati majstor Jorige. Šegrta je bilo još, no vremenom su odustajali, nije baš svatko podnosio dubinu i stiješnjen prostor. Kopali smo različite tipove bunara, majstor Pagra nam je otkrivao sve tajne profesije. Po svršetku zanata otisnuli smo se svatko na svoju stranu i obojica smo postali traženi majstori“, kaže majstor Fabijan.

Bunari po cijeloj Vojvodini

Ovaj vitalan starac iskopao je mnoge bunare po cijeloj Vojvodini, a dosta je radio i s one strane Dunava. Kaže kako je u njegovo vrijeme najkvalitetnija voda bila u Sonti i Somboru. „U ova dva mjesta kopalo se i najdublje, čak do 9 metara, a na toj je dubini i temperatura bila dosta niska. Za razliku od bunara u Bačkoj, u Banatu se na vodu nailazilo na dvostruko manjoj dubini, a na pojedinim lokacijama na ‚žilu‘ se nailazilo već i na 2 do 2,5 metra. Na terenima Bačke bunari su kopani obično u promjeru od 1,10 metara, a u Erdutu i Aljmašu puno širi, promjer im je bio 2,5 pa i 3 metra, sve je ovisilo o dubini kopanja. Vremenom, bunari se prestaju kopati na ulicama, preseljavaju se u dvorišta. „Kako je među ženama posjedovanje vlastitog bunara bilo pitanje statusa, gazdarice su ga i budne sanjale u svojem dvorištu. Bunari su obično kopani na međi između ‚pridnjega i stražnjega dvora‘, tako da su ‚na ruci‘ i gazdi za napajanje stoke i gazdarici za potrebe ‚kujne‘ i pranja. U velikom broju slučajeva kopani su na međi između dva kućanstva, tako da bi gazde podijelile troškove, a gazdarice bi bile zadovoljne što po vodu ne moraju na sokak. Problemi bi nastajali jedino kad bi se gazdarice zavadile, pa bi se precizno, konopcem, kukuruzovinom ili trskom mjerilo na čijem je placu bunar više, no gazde su znale malo ‚i reda napravit‘, pa bi se gazdarice brzo i pomirile“, prisjeća se majstor Fabijan.

Oprema

Kad bi gazda „pogodio posao“, majstor bi dopremio svoju opremu: nogare, napravljene od tri stupa duljine 2,5 do 3 metra, na vrhu spojena željeznim klinom i poluobručem, a na 80 cm od tla na dva stupa su bila pričvršćena ležišta za drveni valjak s ručkama; motku duljine 9 metara; jedek (debelo uže) duljine petnaestak metara; čeličnu sajlu, čekrk, metalnu kantu od 50 litara, ašov sa skraćenim držalom (do 60 cm) i bager. Radovi bi počeli obilježavanjem budućega bunara. Uporabom čavla i konopa na zemlji bi se ucrtala kružnica promjera 1,10 m. Kasnije, postavljanjem opeka, dobije se otvor bunara promjera 85 cm. Majstor bi pristupio kopanju do 2 m dubine, izbacujući zemlju van, a zatim bi se iznad rupe postavljali nogari s drvenim valjkom, sajlom i kantom. Majstor bi dalje iskopanom zemljom punio kantu, koju bi pomoćni radnici okretanjem ručki valjka i namotavanjem sajle izvlačili i praznili. Pomoćne radnike bi obično osigurao gazda. Tako bi se kopalo dok majstor ne bi „osjetio“ vodu. „Za vodu je trebalo imati osjećaj i iskustvo. Ukoliko bi se pretjeralo u kopanju i voda pokuljala, posao bi bio upropašten, jer se ne bi moglo ozidati rupu opekom. Meni se to nikad nije desilo, mnogim samozvanim majstorima jest. Za mene bi to bila velika bruka, ne znam kako bih pogledao majstor Pagri u oči“, zamišljeno pripovijeda majstor Fabijan. Majstor bi, kad bi osjetio vodu, na dno postavljao prethodno pripremljen šablon od dasaka i na njega bi opekom i jakom cementnom žbukom ozidavao stijenke visine 2 metra. Dalje se ozidavalo „na suho“, jedino se svaki red posipao s malo zemlje, kako bi se izbjeglo klimanje opeka. Tako bi se zidalo do površine. Tada bi se na tronožac montirali čekrk, motka i bager. „Bager je imao pomični dio, koji je tvorio dno i jednu stranu spremnika za pijesak. Trešenjem motke postizalo bi se upadanje otvorenoga bagera u mokri pijesak, a kad bi se spremnik napunio, povlačenjem sajle pomični dio bagera bi se zatvarao i uz pomoć jedeka i čekrka izvlačio i praznio. Postupak je ponavljan dok se ne bi izbušila sljedeća dva metra. Ozid bi na taj način postupno upadao u vodu, a preostala dva metra dozidao bih do površine i tako bi moj dio posla bio završen, kućanstvo bi dobilo svoju vodu, a gazdarice bi bile najzadovoljnije“, kaže nam majstor Fabijan. Ovaj vrstan majstor znao bi uraditi i drugi dio posla, koji se sastojao od izrade drvene ograde oko bunara zvane sik, te postavljanja đerma. Đeram se sastojao od stabilnog nosećeg stupa s rakljama i klinom. Klin je prolazio kroz pomični stup, koji je s deblje strane bio opterećen balastom, a na tanjoj je bila pričvršćena motka, na čijem je drugom kraju bila drvena kofa za zahvatanje i izvlačenje vode iz bunara. U kasnijoj fazi umjesto drvenih pojavljuju se betonski sikovi – okrugli, četvrtasti, šesterokutni i osmerokutni, a đermove sve više potiskuju drveni valjci s lancima i limenim kantama.

„Već su bili kod mene otkupljivači starog željeza i nudili mi novac za opremu koju ste vidjeli i fotografirali. Novac nije bio velik, ali nitko se za ovu staru opremu ne zanima, a ja ne znam kuda bih s njom. Jedino bi mi bilo žao da je stvarno moram prodati u staro željezo“, kaže majstor Fabijan na koncu našega razgovora.

Ivan Andrašić

(objavljeno u Hrvatskoj riječi broj 299 od 21. 11. 2008.)

Šokački stari zanati

Pogledajte sve

Moglo bi Vas zanimati...

  • 2022
    Najave i kalendar
  • 26. Izložba božićnjaka i predstavljanje monografije
  • Koncert klape Barun
  • Koncert velikog tamburaškog orkestra HKPD Matija Gubec u Rumi
  • Božićni koncert u Monoštoru
  • Memento 2 - Godišnji koncert izvođačkog ansambla Bunjevačkog kola
Pogledajte sve

Obaveštenje o kolačićima